Kupate se goli? U globalizovanom svetu to se vidi!

Valentina Ivanić,

glavni i odgovorni urednik

CESS Magazin 

Nov-Dec, 2008

broj 13-14

Prva anticipacija savremenog koncepta globalizacije došla je od Mekluana 1973. i njegovog „globalnog sela“. Globalizacija kojoj danas prisustvujemo i o kojoj se toliko priča nije nov pojam. Prvi talas globalizacije počeo je 1870. godine i prekinut je Prvim svetskim ratom. Nov je način na koji se ona odvija, tačnije brzina kojom se promene dešavaju. Dani Rodrik smatra da pravo pitanje danas nije da li si „za“ ili „protiv“ globalizacije - za takvo pitanje je kasno - već kakva bi trebalo da budu njena pravila. Ideja vodilja globalizacije bila je neoliberalizam, a to znači da se svi problemi mogu rešiti najbolje ako se prepuste tržištu. Ali to se nije ostvarilo. Globalizacija se može posmatrati na globalnom nivou, na nivou regionalnih ekonomskih integracija, pojedine zemalja, regiona, ali i na nivou jedne delatnosti, na nivou preduzeća, kao i na individualnom nivou. Aspekti moguda budu ekonomski, socijalni, kulturološki, bezbednosni, politički, ekološki... Tema broja je ekonomski aspekt globalizacije i njen uticaj na regionalni razvoj. Na globalnom nivou, globalizacija se primećuje kroz intenzivnije tokove robe, usluga, radne snage i kapitala. Stepen integrisanosti neke zemlje u globalnu ekonomiju potvrđuje procenat izvoza i uvoza izražen u bruto društvenom proizvodu (gross domestic product - GDP), procenat stranih direktnih investicija (foreign direct investment - FDI) u GDP. Kada se govori o kompanijama, kao globalnim igračima, posmatraju se prihodi koji dolaze sa spoljnog tržišta. Primer je Tojota, koja izvozi oko 40% proizvodnje koju ostvaruje u Japanu. Promene koje donosi globalizacija primetne su na svim nivoima i svim sferema: država blagostanja postaje kompetitivna država, država preduzetnik i u globalizovanom i regionalizovanom svetu. Sužavaju se polja gde se od države očekuje da interveniše. Države sve manje imaju prostora da vode samostalnu makroekonomsku politiku, a sve više je to domen mezo i mikrointervencionizma, budući da uključivanje u međunarodnu podelu rada može da bude moguće samo kao uključivanje u određene tržišne niše. Na mezo nivou, globalizacija je promenila i način organizovanja preduzeća. Sada se preduzeća sve manje bave proizvodnjom koja se izmešta u zemlje trećeg sveta a sve više marketingom i razvojem. Proizvodnja, zapravo, doživljava transformaciju od masovne i homogene u maloserijsku, heterogenu, fleksibilnu i prilagođenu zahtevima globalnog tržišta. Na individualnom nivou promene se ogledaju u fleksibilnom tržištu rada. Ričard Senet tvrdi da je danas kulturni ideal neophodan novim institucijama, baziran na orijentaciji na kratak rok, na ideji meritokratije, koja favorizuje potencijalnu sposobnost pre nego ostvarene uspehe. To najbolje možete da osetite ako vam poslodavac kaže da mu nije važno vaše prethodno iskustvo, niti vaši rezultati, već sposobnost da budete član tima i da imate volju i želju da neprestano učite!

Daniel Bel je osamdesetih godina prošlog veka tvrdio da su nacionalne države suviše male za velike probleme, a prevelike za male. Regionalna saradnja, kao odgovor na globalizaciju, je odgovor malih. Razvoj zemalja u tranziciji u uslovima nove ekonomije nema alternativu. Ukoliko to bude podržano kvalitetnim nacionalnim i regionalnim politikama, nivoom razvijenosti institucionalne infrastrukture i sposobnosti menadžmenta, one bi mogle da imaju prednosti od niskih transakcionih troškova, smanjenih troškova fundamentalnih istraživanja, čime bi mogle da skrate faze razvoja kroz koje su prolazile razvijene zemlje. Ovu strategiju je veoma uspešno iskoristio Japan i azijski tigrovi. Kada se govori o regionalnom razvoju, uvek je prisutna dilema između efikasnosti i jednakosti. Dilemu razrešava razmišljanje da je ekonomski sistem funkcija društvenog! Pitanje otvorene ili zatvorene ekonomije razrešava Džagdis Bhagvati koji tvrdi da je „glavna tendencija na zaštićenom tržištu zabušavanje“. Iako se čini da su regioni danas katalizatori „endogenog“ i „bottom-up“ rasta (rasta kreiranog prema potrebama i na osnovu incijativa lokala), ističem da to nije dovoljno i da su neophodne jake centralne vlade koje obezbeđuju fondove, podržavaju specijalizaciju regiona u određenim kompetencijama, obezbeđuju dobre međunarodne kontakte. To zapravo znači da je centralna vlada „srce svih regiona“. Ona treba da premosti barijere koje postoje između različitih sektora i različitih regiona. Inače, obeležje dobre regionalne politike je da ona ne poznaje podelu na sektore, već je pre prostorno definisana i multisektorski orijentisana. Sve do nedavno, politike razvoja regiona su u razvijenim zemljama bile bazirane na kejnzijanskom legatu i dominantne sve do 1960-ih godina. Kejnzijanski pristup je zavisio od politika distribucije dohotka i bogatstva usmerenih ka stimulisanju tražnje u nedovoljno razvijenim regionima, od direktnih inicijativa individualnih firmi da se lociraju u određenim regionima i to od državne pomoći do izgradnje i poboljšanja infrastrukture. Kejnzijanska regionalna politika uspela je da omogući rast zaposlenosti i dohotka u nedovoljno razvijenim regionima, ali nije uspela da utiče na rast produktivnosti, kao ni u tome da ohrabri tzv. endogeni razvoj, dakle, razvoj utemeljen na mobilizaciji lokalnih resursa. Ono što regione u globalizovanom svetu čini kompetitivnim, jesu kontakti (ili tzv. „relational assets“ ili „untraded interdependencies“) i to uključuje znanje, kvalitet lokalnih institucija/lokalnih interakcija, kvalitet lokalnih interakcija. Tome u prilog idu, na primer, i ciljevi finansiranja EU 2007-2013. godine. To su konvergencija, regionalna konkurentnost i zapošljavanje i teritorijalna saradnja. Društvena dislokacija je bila izbegnuta pomoću pokretljivosti kredita, a ekonomska neravnoteža je korigovana finansijskim sredstvima. Što su kanali međunarodne trgovine bili više opterećeni barijerama i sprečavali protok roba i radne snage, to su neravnotežu sve više ispravljali elastičniji i sveobuhvatniji kraci međunarodnog monetarnog mehanizma. O uzrocima krize u kojoj se svet trenutno nalazi govori se kao o neadekvatnom radu rejting agencija, o činjenici da su banke dugoročne kredite finansirale iz kratkoročnih izvora, te o tome da je gotovo jedna četvrtina stambenih kredita u SAD bila u formi drugorazrednih kredita. O dubini i ozbiljnosti krize svedoče i činjenica da je za njenu sanaciju učinjen presedan, budući da je intervenisala američka vlada, tačnije poreski obveznici u iznosu od 700 milijardi dolara. Kada govorimo o Srbiji, nisu zabeleženi veliki direktni efekti kao u drugim zemljama sveta budući da banke koje posluju u Srbiji nisu imale plasmane u derivativne hipotekarne hartije. Nastala na uskom segmentu američkog finansijskog tržišta (tržištu visokorizičnih hipotekarnih stambenih kredita), kriza se brzo širi i tako je od cunamija koje je izazvala u investicionom bankarstvu, ne samo pokazala ko se kupao go, već je uzdrmala i osnovnu delatnost finansijskog poslovanja - poslovno ii depozitno-kreditno bankarstvo. To praktično znači da se treba pripremiti na prelivanje krize u tzv. realni sektor i na njene indirektne efekte! Oni se osete već ovih ovih dana u vidu visoke cene novca koga je sve manje, jer se kapital povlači iz periferije i vraća u centar i upravo to ga čini sve skupljim, a njegove povratak sve neizvesnijim i zavisnim od brzine reanimacije epicentra! Kakvi su izgledi za budućnost? Periferija, u koju spada i naša zemlja, svoj oporavak treba da posmatra u odnosu na oporavak centra, u našem slučaju je to EU, budući da je EU naš najznačajniji trgovinski partner i budući da je zemlja izrazila spremnost ka putu EU integracija. Kako se smanjenje GDP u tri uzastopna tromesečja naziva recesijom treba reći da se upravo to desilo Evrozoni (zabeležen je negativni rast od po 0,2% u drugom i trećem kvartalu dok će rast u četvrtom tromesečju biti 0,1% manji nego u trećem kvartalu). Očekivanja su da će Evrozona izaći iz recesije krajem 2009. godine i to bi trebalo da učini stabilnom i izvesnom tzv. tražnju koja se kreira na tržištu EU i stvara prostor za naš izvoz (više od 55% izvoza Srbije realizuje se na EU tržištu), a time i za tako neophodan devizni priliv. Na dug rok ostaje nam da verujemo da je trgovina danas sve više povezana s potrebom očuvanja mira na globalnom nivou, kako tvrdi Karl Polanji, za razliku od prošlih vremena, kada je ona bila osvajačka, vojna i ratnička.